Preuzimanje dokumenta: VII-726-1.pdf

Komisija za hartije od vrednosti je primila zahtev za davanje mišljenja u vezi sa  sudskim poravnanjem i trgovinom hartija od vrednosti.

U dopisu se navodi da su fizičko lice kao tužilac i društvo sa ograničenom odgovornošću, kao tuženik pred Osnovnim sudom u Kraljevu, podneli predlog za zaključivanje sudskog poravnanja u smislu da  predmetno društvo kao dužnik i tuženik fizičkom licu, kao poveriocu i tužiocu, na ime izmirenja obaveza koje to preduzeće  ima prema njoj, prenese joj u vlasništvo akcije koje društvo ima kod određene banke a.d.  Dalje se navodi, da je postupajuća sudija  naložila obema strankama  da od Komisije za hartije od vrednosti pribave  izjašnjenje da li predmetno društvo, kao zakoniti imalac predmetnih akcija može iste preneti fizičkom licu na ime izmirenja obaveza  koje ima prema tom licu i da od ishoda izjašnjenja Komisije zavisi da li će sud usvojiti predlog za zaključenje sudskog poravnanja. Ovo iz razloga što kod suda postoji dilema da li se akcije mogu preneti radi izmirenja obaveza putem sudskog poravnanja ili se akcijama mora isključivo trgovati na berzi.
Stranke su postupajućoj sudiji ukazale na čl. 20. Zakona o tržištu HOV po kome se akcijama može neograničeno raspolagati u pravnom prometu  bilo prenosom istih na ime duga, bilo zasnivanjem založnog prava na akcijama  radi obezbeđenja potraživanja, međutim postupajuća sudija  je insistirala na prethodnom izjašnjenju Komisije.  
Povodom navedenog zahteva Komisija za hartije od vrednosti je na 726. senici VII saziva od 24.06.2010. godine donela sledeće:

M I Š LJ E NJ E

Sudsko poravnanje je svojevrstan vid ugovora, te se dozvoljenost njegovog zaključenja  i raspolaganja stranaka na osnovu takvog pravnog osnova  ima ceniti prema odgovarajućim odredbama  Zakona o obligacionim odnosima, koje regulišu zaključenje ugovora kao i odgovarajućim odredbama Zakona  o parničnom postupku, kao procesnom zakonu o dozvoljenosti načina raspolaganja predmetom ugovora. Posebno je značajno ispitati nameravno sudsko poravnanje sa aspekta usaglašenosti sa odredbama Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata («Sl. Glasnik RS» br. 46/06), koje regulišu svojstvo lica koja zaključuju ugovor i njihovo ovlašćenje za zaključenje ugovora i to ugovora koji se tiče raspolaganja hartijama od vrednosti, odnosno akcijama  (trgovanje hartijama od vrednosti, odnosno trgovanje akcijama).

Odredbama Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata („Službeni glasni. RS“, br. 47/06 – u daljem tekstu Zakon) je uveden princip  prometovanja (trgovanja) hartijama od vrednosti na organizovanom tržištu sa striktno propisanim izuzecima van tog tržišta. Naime, kogentnim odredbama čl. 52. Zakona je propisano da se trgovanje  hartijama od vrednosti obavlja samo javnom ponudom i to isključivo na organizovanom tržištu, ukoliko navedenim zakonom nije drukčije određeno. Na organizovanom tržištu – kod nas Beogradskoj berzi, hartijama od vrednosti mogu da trguju  samo brokersko-dilerska društva  i ovlašćene banke, članovi Berze, a druga lica jedino posredstvom  članova Berze.

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, zaključivanjem nameravanog sudskog poravnanja tužilac i tuženi odnosno poverilac i dužnik bi izigrali prinudni propiis iz čl. 52 Zakona, koji je na snazi u  vreme nameravanog zaključenja sudskog poravnanja.

Nameravano sudsko poravnanje je protivno prinudnim propisima u smislu čl. 3. st. 3 Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu ZPP). Naime, odredbama čl. 322. st. 4. ZPP propisano je da se pred sudom ne može zaključiti poravnanje u pogledu zahteva kojima stranke ne mogu raspolagati, te je članom 3. st.3. ZPP propisano da sud neće dozvoliti raspolaganje stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

Iz izloženog proizilazi da prenos akcija na ime plaćanja novčanog potraživanja  predstavlja trgovinu hartijama od vrednosti van organizovanog, odnosno slobodnog berzanskog tržišta i to bez posredstva ovlašćenog člana berze te bi bilo u direktnoj suprotnosti sa citiranim kogentnim odredbama zakona, o obaveznosti berzanske trgovine.

Na navedeni način bi parnične stranke izigrale prinudni propis iz čl. 52. Zakona, zaključujući sporno sudsko poravnanje. Pri tome se članom 8. Zakona, javna ponuda definiše  kao javni poziv upućen neodređenom broju nepoznatih lica da izvrše upis i uplatu hartija od vrednosti u postupku primarne javne ponude (izdavanja) ili da kupe hartije od vrednosti u sekundarnoj javnoj ponudi (trgovanje na berzi), te je potrebno navedeno ograničenje iz čl. 52. tumačiti u odnosu i na primarno i na sekundarno tržište hartija od vrednosti.

Sa stanovišta navedenih odredaba nije pravno valjano tumačenje da se pod trgovinom hartijama od vrednosti  ne podrazumeva predaja akcija od strane jednog lica dužnika, drugom licu, poveriocu na ime izmirenja duga. Ovo iz razloga što trgovina hartijama od vrednosti ne mora osnov prenosa da ima samo u formalno zaključenom ugovoru o prodaji. Trgovina hartijama od vrednosti može da se ostvari i putem ovakvog sudskog poravnanja. Jer tužilac  ima nameru da kupi akcije od tužnika u visini svog potraživanja prema tuženom – dužniku. Stoga je evidentno da bi se na ovakav način prometovalo predmetnim akcijama.

Nije sporno da tužilac kao poverilac može svoje novčano potraživanje iz parnice da naplati svim propisanim sredstvima izvršenja, uključujući i prodaju akcija u posedu dužnika, uz mogućnost da se te akcije prenesu na njega kao poverioca. Međutim, u konkretnom slučaju ne radi se o izvršnom postupku. Tužilac ima potraživanje prema tuženom. Za to potraživanje može da ishoduje izvršnu ispravu  i na osnovu izvršne isprave da zatraži prinudno izvršenje prodajom akcija u posedu tuženog. Međutim tužilac, odnosno poverilac to nije učinio već ima nameru da zaključenjem sudskog poravnanja zaobiđe, kako izvršni postupak tako i berzu, na kojoj se kotiraju akcije  navedene banke, kao akcije otvorenog akcionarskog društva.

Iz svega izloženog proizilazi da predmetno sudsko poravnanje nije moguće, odnosno da je u direktnoj suprotnosti sa citiranim odredbama prinudnog propisa iz čl. 52. Zakona, te sud nema nikakvog osnova da odobri takvo sudsko poravnanje. U tom smislu ukazujemo i na Presudu Vrhovnog suda Srbije, Prev. 530/2008(1) od 24.02.2009. godine).

PREDSEDNIK  KOMISIJE

Milko  Štimac