Закон о отвореним инвестиционим фондовима са јавном понудом и Закон о алтернативним инвестиционим фондовима конципирани су у складу са најбољим међународним праксама у регулисању ових институција. Они предвиђају низ контролних механизама којима се повећава сигурност инвестиционих фондова а инвеститори штите од превара и злоупотреба. Тако на пример, Комисија за хартије од вредности одобрава акционаре са учешћем изнад 10% и управу друштава за управљање, средства фондова су потпуно одвојена од имовине друштва и чува их депозитар који контролише обрачун вредности имовине фонда и утврђује да је инвестирање имовине у складу са проспектом фонда. Рекламни материјали треба да испуне одређене стандарде и да на коректан начин информишу потенцијалне инвеститоре.

Међутим, регулатива може да допринесе да је инвеститор адекватно информисан о ризицима инвестирања у одређени фонд, али на њему је инвестициона одлука, а ризик изабраног фонда сноси сам. Како не постоје ограничења у погледу висине приноса тако не постоје ограничења ни губитка. Зато је битно да грађани разумеју ризике и да могу да процене да ли им фондови уопште одговарају, а ако им одговарају, да изаберу за њих одговарајућу врсту инвестиционог фонда.

Диверсификација портфолија фонда представља начин смањења ризика улагања тако што се улаже у различите врсте хартија од вредности и у различите издаваоце тих хартија. На тај начин се постиже да евентуално може доћи до пада вредности само дела портфолија или чак да такав пад буде компензован порастом вредности другог дела портфолија (уколико су негативно корелисани).

Наравно, да би се портфолио диверсификовао (по неким теоријама, минимални број акција за добро диверсификован портфолио је 15), потребна су значајна средства која мали инвеститори обично не поседују.